Šta mogu da uradim

Osnovni tekst

Šta mogu da uradim

Tags :

Category : Osnovni tekst

Počnite program prvim korakom koji je opisan u prethodnom poglavlju pod naslovom Kako program radi. Kada duboko u sebi potpuno priznamo da smo sasvim nemoćni u pogledu zavisnisti, mi pravimo jedan veliki korak na putu ka oporavku. Mnogi su u toj fazi problemu pristupali sa izvesnom dozom rezerve. Stoga, dajte sebi šansu i budite što temeljniji od samog početka. Pređite na drugi korak, a potom i na ostale. Kako budete napredovali, počećete na sebi svojstven način da shvatate ovaj program. Ako se nalazite u nekoj ustanovi i prestali ste sa uzimanjem droge, možete čiste glave da probate ovaj način života.

Kada izađete, nastavite sa svakodnevnim upražnjavanjem programa – kontaktirajte nekog od članova Udruženja. To možete učiniti putem imejla, telefonom ili lično. Međutim, najbolje bi bilo da dođete na naše sastanke. Na sastancima biste mogli naći odgovore na neka od pitanja koja vas trenutno muče. Isto važi i ako niste pri nekoj ustanovi. Samo danas – prestanite sa drogom. Većina nas može za osam ili dvanaest sati da uradi nešto što i na duže staze gledano deluje nemoguće. Ako ste isuviše opsesivni ili kompulzivni u pogledu droge, pokušajte da po pet minuta odlažete drogiranje. Minuti će se pretvoriti u sate, a sati u dane. Tako ćete pobediti naviku i dobiti unutrašnji mir. Pravo čudo se dešava kada shvatite da ste na neki način oslobođeni potrebe za drogom. Tako prestajete da se drogirate i počinjete da živite.

Kada prestanete da uzimate drogu napravili ste prvi korak ka oporavku. Ne možemo očekivati da nam program pomaže ako su nam um i telo još uvek uprljani drogom. Prestati se može bilo gde – čak i u zatvoru ili medicinskoj ustanovi. To može da se uradi na bilo koji način – ‘na suvo’ ili detoksikacijom u medicinskoj ustanovi. Sve je prihvatljivo što nam pomaže da ostanemo čisti.

Poduhvat koji možemo da preduzmemo jeste da izgradimo sopstveno shvatanje Boga u kog verujemo. Korake možemo da iskoristimo i za korigovanje svojih stavova. Naša najbolja rezonovanja donela su nam nedaće. Naša zavisnost je u obuhvatala mnogo više od drogiranja, tako da i naše lečenje mora da obuhvata mnogo više od apstiniranja. Oporavak je aktivna promena u okvirima naših ideja i stavova.

Da bismo ostali čisti, moramo biti u stanju da se suočimo sa problemima. Ako smo u prošlosti imali probleme, mala je verovatnoća da ćemo isključivo apstiniranjem uspeti da ih rešimo. Osećanje krivice i zabrinutost mogu da nas sprečavaju da živimo ovde i sada. Naša bolest je opstajala zbog odbijanja da priznamo zavisnost i zbog drugih ograničenja koja smo sebi postavljali. Mnogi misle da je nemoguće živeti srećno bez droge. Mi bolujemo od strahova i ludila, te zbog toga osećamo da nema načina da se izvučemo iz narkomanije. Plašimo se da bi nas prijatelji odbacili kada bismo prestali da se drogiramo. Ova osećanja su tipična za zavisnika koji traga za oporavkom. Može se, takođe, desiti da imamo preosetljiv ego. Najčešći izgovori za drogiranje su usamljenost, samosažaljenje i strah. Neiskrenost, zatvoren duh i nedostatak volje su naša tri najveća neprijatelja. Opsednutost sobom je u srži naše bolesti.

Ono što smo dosad naučili je da nam stari načini razmišljanja i ponašanja neće pomoći da ostanemo čisti. Ako dozvolimo sebi da stagniramo i da se i dalje držimo smrtne depresije i fatalne opuštenosti, znači da se predajemo simptomima bolesti. Jedan od problema sa kojim se srećemo je to što nam je lakše promeniti shvatanje stvarnosti, nego samu stvarnost. Mi moramo da odbacimo te stare ideje i da se suočimo sa činjenicom da život i stvarnost idu svojim tokom, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Jedino što možemo da promenimo smo mi sami i način na koji sebe vidimo. Neophodno je da shvatimo da do promene dolazi postupno i da je oporavak trajan proces.

Dobro bi bilo svakodnevno dolaziti na sastanke barem tokom prvih devedeset dana lečenja. U zavisniku se pojavi posebno osećanje kada otkrije da postoje i drugi ljudi koji imaju iste probleme i iz prošlosti i u datom trenutku. U početku nismo u stanju da uradimo gotovo ništa više osim da dolazimo na sastanke. Verovatno se nećemo sećati nijedne reči, misli ili osobe sa prvog sastanka. Međutim, vremenom smo sve više u stanju da se opustimo i uživamo u atmosferi oporavka. Sastanci nam daju snagu da se oporavimo. Može se desiti da ćemo prvi put biti uplašeni jer nikoga ne poznajemo. Neki će pomisliti da im sastanci nisu potrebni. Međutim, kada osećamo bol i u tom stanju odemo na sastanak, doživimo olakšanje. Uz pomoć sastanaka, mi smo u kontaktu sa onim kroz šta smo prošli i, mnogo više, sa onim što može da nas čeka na putu oporavka. Ako dolazimo redovno na sastanke shvatamo kakvu vrednost ima priča sa drugim zavisnicima koji imaju iste probleme i ciljeve kao i mi. Moramo se otvoriti i prihvatiti ljubav i razumevanje koji su nam potrebni da bismo se promenili. Kada se upoznamo sa Udruženjem i njegovim principima, i kada ih aktiviramo u svom životu – tada počinjemo da se razvijamo. Ulažemo napor u rešavanje očiglednih problema koje imamo, a ostalog se oslobađamo. Bavimo se neposrednim problemima, a kako napredujemo, nove mogućnosti se same ukazuju.

Naši novi prijatelji u Udruženju nam pomažu. Naš oporavak je rezultat zajedničkog truda. Čisti, zajedno se gledamo oči u oči sa svetom. Više nemamo osećaj da smo gurnuti u zapećak i da zavisimo od milosti događaja i okolnosti. Mnogo je drugačije kada u trenucima bola imate prijatelje koji brinu za vas. Nalazimo svoje mesto u okviru Udruženja i pridružujemo se grupi čiji nam sastanci pomažu da se oporavimo. Toliko smo bili nepouzdani, da većina naših prijatelja i članova porodice sumnja u naše izlečenje. Oni misle kako to neće potrajati. Potrebni su nam ljudi koji razumeju našu bolest i proces oporavka. Na sastancima možemo sa drugima da podelimo iskustvo vezano za našu bolest, možemo da postavljamo pitanja i učimo o njoj. Učimo da živimo na nov način. Više nas ne ograničavaju stari način razmišljanja.

Postepeno, stare navike zamenjujemo novim životnim modelima. U nama se budi želja da se menjamo. Redovno odlazimo na sastanke, uzimamo telefonske brojeve članova i kontaktiramo ih, čitamo literaturu i, što je najvažnije, ne uzimamo drogu. Učimo da sa drugima delimo ono što nosimo u sebi. Retko će se desiti da neko vidi da patimo ukoliko im to ne kažemo. Pomoć dobijamo kada je zatražimo.

Postoji još jedno sredstvo kojim novi član može da se posluži, a to je da se uključi u aktivnosti Udruženja. Ta opcija nam pomaže da na prvom mestu treba da se držimo programa, a da ostale stvari mogu i da pričekaju. Počinjemo time što tražimo pomoć i što isprobavamo ono što nam ljudi na sastancima predlažu. Može biti veoma korisno ako članovima iz grupe dozvolimo da nam pomognu. Vremenom ćemo i sami moći da prosledimo ono što su nama drugi dali. Tako učimo da služeći drugima, postajemo sposobni da se oslobodimo sebe. Naš rad može započeti vrlo jednostavnim poduhvatima, kao što je pražnjenje pepeljara, kuvanje kafe, čišćenje, pripreme prostorija za sastanke, otvaranje vrata, vođenje sastanaka, davanje literature. Sve ovo u nama stvara osećaj da pripadamo Udruženju.

Od velike pomoći je kada osoba nađe sponzora i kada sa njim/njom kontaktira. Odnos sa sponzorom je dvosmerna ulica. On pomaže i jednom i drugom učesniku. Sponzorov staž bez droge i njegovo/njeno iskustvo može da zavisi i od toga koliko u lokalnoj grupi ima sponzora koji mogu da se prihvate obaveze. Sponzorstvo prema novim članovima u isto vreme je i odgovornost grupe. Iako se podrazumeva i iako je vrlo neformalan, pristup lečenju gde jedan zavisnik pomaže drugom predstavlja srž funkcionisanja Udruženja NA.

Jedna od najdubljih promena se dešava na planu ličnih odnosa. Naši prvi kontakti sa drugima se uglavnom uspostavljaju preko sponzora. Još dok smo novi, lakše nam je ako imamo nekog na čiji sud možemo da se oslonimo i kome možemo da se poverimo. Saznajemo da je poverenje u nekog ko ima više iskustva naša jača strana, a ne slabost. Iskustvo nam govori da je rad na koracima najčvršća garancija da nećemo napraviti recidiv. Sponzori i prijatelji mogu da nam daju savete u vezi sa radom na koracima. Sa njima možemo da porazgovaramo o smislu svakog koraka. Oni mogu da nas pripreme da na duhovnom planu živimo te korake. Ako molimo Boga u kog verujemo da nam pomogne, naše razumevanje koraka će biti još bolje. Kada se pripremimo, možemo i da isprobamo novi način života. Uviđamo da program neće funkcionisati ako pokušamo da ga prilagodimo životu, već samo ako život prilagodimo programu.

Danas, mi tragamo za rešenjima, a ne za problemima. Kao u nekom eksperimentu, isprobavamo ono što smo naučili. Zadržavamo ono što nam je potrebno, a ostalo odbacujemo. Shvatamo da se naša sposobnost duhovnog razvoja povećava kroz rad na koracima, kontaktom sa Višom silom, pričom sa sponzorima i razmenom sa novim članovima.

Program Dvanaest koraka se koristi u svrhe oporavka. Vremenom shvatamo da Višoj sili možemo da se obrtimo za pomoć u rešavanju problema. Kada sa drugima podelimo probleme zbog kojih nismo mogli da se sredimo, doživljavamo prijatno osećanje koje nam daje snagu da tražimo da nam se život odvija po Božjoj volji. Verujemo da će se Viša sila pobrinuti za nas. Ako se iskreno potrudimo da koliko god je u našoj moći postupamo po Božjoj volji, mi možemo da izađemo na kraj sa svim što nam se dešava. Traganje za voljom Više sile jeste duhovni princip koji nalazimo u koracima. Rad na koracima i primenjivanje principa pojednostavljuje nam život i menja naše stavove. Kada priznamo da nemamo kontrolu nad vlastitim životom, više nema potrebe da branimo svoje stanovište. Potrebno je da prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Više ne moramo stalno da budemo u pravu. Kada sebi dopustimo ovakvu slobodu, onda i drugima dozvoljavamo da ne budu u pravu. Slobodni smo da se menjamo tek kada prihvatimo sebe. Osnovni instrument u programu je razmena sa drugim zavisnicima. Takvu vrstu pomoći jedino možemo da dobijemo od drugog zavisnika. To je pomoć koju dobijamo u rečima kao što su ove:« I meni su se takve stvari dešavale, pa sam uradio ovo…« Sa svakim ko želi ovakav način života, mi delimo iskustvo, snagu i nadu, umesto da pridikujemo i osuđujemo. Ako bol koji smo pretrpeli može da pomogne jednoj osobi kada ga podelimo sa njom, onda to znači da je vredelo patiti. Naš oporavak postaje stabilniji kada svoje iskustvo podelimo sa nekim ko traži pomoć. Ako ono što bi trebalo da podelimo sa drugima čuvamo samo za sebe, onda ga i sami gubimo. Reči nemaju nikakvo značenje dok ih ne pretvorimo u dela.

Spoznaja o svom duhovnom razvoju dolazi kada postanemo sposobni da pomažemo drugima. Osim toga, iskustvo nam govori da se mnogi lični problemi rešavaju kada izađemo iz sebe i ponudimo pomoć onima kojima je potrebna. Znamo da zavisnik zavisnika najbolje razume i najviše može da mu pomogne. Bez obzira na to koliko dajemo, uvek ima još zavisnika kojima je potrebna pomoć. Ne smemo si dopustiti da izgubimo iz vida značaj odnosa sa sponzorom i pokazivanja interesovanja za zbunjenog zavisnika koji pokušava da ostavi drogu. Iskustvo pokazuje da je rad sa sponzorom naročito bitan onima koji su uspeli najviše da dobiju od ovog programa. Odgovornosti koje sponzori imaju uživaju našu veliku podršku – mi ih doživljavamo kao šansu da obogatimo sopstveno iskustvo u okviru rada Udruženja.

Rad sa drugima je samo početak servisa u Udruženju. Servis NA nam omogućuje da veliki deo svog vremena posvetimo direktnoj pomoći zavisnicima koji još uvek boluju. To je, takođe, pokazatelj da Udruženje i dalje funkcioniše. Na taj način čuvamo ono što imamo kroz davanje drugima.

 

DANAŠNJI TEKST

January 31, 2019
31. januar                                                                            Poverenje   “Samo danas verovaću u nekog iz NA – nekoga ko  veruje u mene i želi da mi pomogne u oporavku.“   v             Učiti se poverenju je rizičan predlog. Naša prethodna iskustva, kao aktivnih zavisnika, naučila su nas da se drugim zavisnicima ne može verovati. Što je najvažnije, mi nismo mogli

samo za danas

samo za danas

Pretraga

Svijet:

Svijet:

Pročitajte:

Pročitajte:

Pogledajte:

Pogledajte: